После повратка из Чикага наставио је Тесла започете радове са подручја радиотехнике. Много времена је посветио изградњи аутомата покретаних помоћу механизама по команди радиостанице. У периоду од 1891. до 1896. године године заштићује разне патенте на пољу струја високих учестаности, међу којима и велики број осцилатора са направама за гашење варница. Може се рећи да је појава електричне резонанције тада а и у будуће била предмет његовог интересовања и рада. То је посебно стање у електричном колу када је струја максимална а губици минимални. Сваки предмет, било да је то комад стакла, дрвета или калем, има своју природну резонантну фреквенцију. Она је одређена обликом и врстом материјала. Већина чврстих физичких објеката било које величине има резонантну фреквенцију испод или у области звучних учестаности ( < 40 KHz ). Осцилације високих фреквенција у природи су увек електричне. Тесла је појаву резонанције у материјалним срединама и у електричним колима користио за свој систем бежичног преноса енергије. Схватао је да резонанца зависи не само од елемената кола него и од облика сигнала који се користи. У суштини Теслин пројекат бежичног преноса подразумевао је коришћење посебних резонантних канала за пренос енергије без губитака. Упорно радећи на истраживању технике бежичног преноса енергије Тесла је у разговору са Артуром Бизберном изјавио :

“ Можда ћете мислити да сам сањалица и рећи да идем предалеко ако Вам одам чему се надам у будућности. Могу Вам рећи да са апсолутним поуздањем верујем да ћу слати поруке из једне земље у другу и то без жица ! Такође поуздано се надам да ћу на исти начин , без жица, преносити електричну енергију без губитака. У успех бежичног управљања и давања знакова на даљину више неће бити никакве сумње.”

У циљу доказа да је такав пренос електричне енергије могућ, Тесла је у својој лабораторији на западном Бродвеју, конструисао најпре мању па већу отпремну радио - станицу од 200 киловата, којом је палио сијалице и покретао моторе на даљини од преко двадесет километара.“ Слао сам електричне таласе у удаљене крајеве и Земља ми је одговарала “- саопштавао је Тесла резултате својих истраживања . “Ово дејство посматрам сам само на растојању од 600 миља. Уверен сам , међутим, да ће један такав одашиљач моћи слати сигнале преко Океана. Моји рачуни и мерења показују да је могуће употребом ових принципа, на сасвим сигурној основи, произвести на Земљи таласе такве снаге да се њихов утицај осећа на суседним планетама. “

Све ове грандиозне идеје зауставио је изненадан, по свој прилици, подметнут пожар Теслине лабораторије у Њујорку, на дан 13.марта 1895. године, који је у прах и пепео претворио Теслине уникатне моделе и прототипове машина и уређаја. У пепео је претворена и Теслина драгоцена техничка архива. Занимањем Адамса, шефа Морганове групе која је подигла хидроцентралу на Нијагари, створено је ново друштво које је финансирало даље Теслине огледе. Неколико месеци после пожара Тесла се уселио у своју нову лабораторију у улици Ист Хаустон 46. Тада је Адамс предложио Тесли да са моћним Моргановим капиталом финансира његов нови проналазак у вези са бежичним преносом вести али је Тесла предлог одбио. У својој новој лабораторији Тесла преноси бежичне сигнале на даљину од тридесет и два километара. На основу ових Теслиних резултата касније су се, преко Океана и свих меридијана, преносили телеграми и водили телефонски разговори а данас се управља са Земље и ракетама лансираним у космос.

Никола Тесла се са пуним правом може назвати оцем радиотехнике. Дуго је Теслино име у овој области било прећуткивано а признање светске јавности имао је Маркони, јер је стварно, први у Европи, на даљини од 16 километара, остварио бежични пренос енергије. “ Маркони беше мој асистент. Темељно је познавао моје опите. Добро је знао да је компензација пријемних кругова основа свега преношења бежичних знакова. Ову основу сам поставио ја. “Питање “ ко је измислио радио “ је техничко али истовремено и правно. Тесла је у Сент Луису приказао систем са свим основним компонентама оног што данас зовемо радијом. Маркиз Маркони је добио први британски патент за бежично емитовање, користећи исти апарат који није успео патентирати у SAD - у. Тесла је поднео захтев за радио патент у SAD -у и добио га 2. септембра 1897. године. Маркони је већ следеће године поднео исти захтев али је још једном одбијен. У току наредне три године његов исти захтев је три пута одбијан од стране бироа за Патенте SAD -а због предности коју су имали Тесла, Лоџ и Браун.

Тада су се умешале велике корпорације. Био је то двадесети век и једна епоха је прошла. Марконијева Прва британска компанија је постала Марконијева бежична телеграфска компанија Америке и имала је успех на тржишту. Сви су улагали у Марконија. Када су га помоћници упозорили на то, Тесла је узвратио : “ Маркони је добар момак. Оставите га на миру. Користи 17мојих патената.” Међутим, ни патенти нису били тако сигурни као што је он мислио. Биро за патенте је изненада одобрио Марконијев патент 1904. премда се и дан - данас сумња да је ова одлука плаћена Марконијевим парама. Ни то није узбудило Теслу. Међутим, побеснео је када је Маркони добио Нобелову награду 1911. Тужио је Маркони Корпорацију 1915. године за крађу али финансијски није био у стању да се у тој парници носи са великом фирмом. Америчка влада је узела у обзир његову тужбу тек када је и Маркони тужио америчке оружане снаге за крађу. Врховни суд SAD –а је 1943. године, неколико месеци по Теслиној смрти, донео пресуду у корист Тесле : он је проналазач радија. Суд је утврдио да је Теслин патент 645 576 из 1903. године имао све елементе радио апарата.

Три године пре Рентгеновог открића х зрака, Тесла је радећи са својим сијалицама, случајно открио и у дневник забележио да је“ наишао на видљиву светлост, црну светлост и врло чудну радијацију.” Направио је неколико снимака који су изгорели у пожару његове лабораторије. Када је Рентген објавио своје откриће, Тесла му је послао честитку и неколико снимака које је извукао из рушевина и пепела лабораторије. Рентген је одмах одговорио пишући да су снимци “ врло занимљиви .”- “Можете ли бити толико љубазни да ми кажете како сте их направили. “ Интересантно је да је још јула 1891. године у чланку “ Електрично пражњење у вакумским цевима “ Тесла тумачио свој експеримент са електричним наелектрисањем у вакумској цеви као последицу електростатичке интеракције то јест деловања елементарних наелектрисаних честица. Доцнији проналазач најситније негативно наелектрисане честице - електрона, Џи Џи Томсон је реаговао на ово Теслино откриће тврдећи да се откривени ефекти могу добитии без електростатичког деловања. У одговору Тесла оспорава Томсоново мишљење експлицитно тврдећи да је опажена појава последица кретања “ малих наелектрисаних куглица .” Тесла јасно тврди да његов експеримент доказује постојање наелектрисаних честица. Пет година касније, 1896 године, Томсон једним другим експериментом доказује постојање електрона.

Крајем 19. века Теслу су занимале механичке вибрације и могућност произвођења савршено периодичних таласа. Једног дана 1898. Тесла је тестирао мали елкектромеханички осцилатор који је случајно привезао за носећи стуб од ливеног гвожђа који се пружао до сутерена зграде на песковитом тлу.

“ Искључио је прекидач и сео на столицу са равним наслоном, да би посматрао и бележио своја запажања. Био је фасциниран тим машинама које су сукцесивно улазиле у резонанцију са различитим предметима у лабораторији, док се фреквенција осцилатора увећавала. Неки уређај, или део намештаја, изненада би почео да подрхтава. Тесла није схватио да је осцилатор преносио те вибрације на стуб од ливеног гвожђа, са јачином која се увећавала. Преко стуба, успостављена је резонанца са читавим подземљем Менхетна, у свим правцима. Зграде су почеле да се тресу, прозори су пуцали, а узнемирени становници кварта су у паници истрчали на улице. У полицијској станици у Малбери Стриту одмах су приметили да се потреси осећају само у том кварту. За Теслу су већ знали да изводи чудне експерименте, па су два полицајца послата да провере да  луди научник“ опет није нешто смислио. А Тесла није ни био свестан да је изазвао штету у околини. Осетивши потресе на зидовима и таваници, дохватио је чекић и уништио осцилатор једним ударцем. У истом тренутку полицајци су ушли, и Тесла их је љубазно поздравио :- Господо, жао ми је , али прекасно сте стигли да бисте присуствовали мом експерименту . “

Године 1898. Сједињенњ Државе су објавиле рат Шпанији. Тесла је у јулу поднео нови захтев Бироу за патенте, број 613 809. Патент му је одобрен у новембру исте године али уз обавезну демонстрацију. Месец дана касније публика на првој Електричној изложби у МедисонСквер Гардену је била збуњена првим бродићем на даљинско управљање. Тесла је дао прилику посетиоцима да “разговарају “ са бродићем. На питање  Колики је кубни корен из 64 ? лампице на бродићу би бљеснуле четири пута. “ Желео сам створити аутомотон који би био моје механичко ја и одговарао на питања као што одговарам ја .” - говорио је Тесла.

 Са припремама за велику радиостаницу у Колорадо Спрингсу отпочео је Тесла још 1897. године. Било је потребно изградити велике машине и многобројне инструменте и апарате за експерименте са великим снагама. За експрименте са дугим таласима изградио је неколико снажних генератора од 35000 периода а за више фреквенције припремио је осцилаторе са ротационим прекидачима који су били у стању да дају прекиде струје до 10000 у секунди за снагу од 200 киловата. Један ротациони прекидач, код кога је млаз живе прекидан сто хиљада пута у секунди, радио је снагом од 50 киловата. Тај прекидач давао је високофреквентну енергију од 100000 периода струјним колима у резонанцији и послужио је за истраживања на пољу бежичне телефоније. Са таквим апаратима , почетком 1899. приступио је Тесла изградњи радиостаница са антеном од 70 метара. Удаљење између станице предајника и пријемне станице било је и до 1000 километара. Експерименти су трајали девет месеци а Тесла је водио о томе детаљан дневник. На једно питање још нема одговора : да ли је Тесла стварно успео пренети електричну енергију без жица. Џон О‘ Нил закључује да јесте :

“ Јасно је да је Тесла тестирао свој систем за пренос енергије на раздаљини од око 40 километар и успео упалити 200 сијалица напајаних електричном енергијом из Земље док је осцилатор радио. Свака је сијалица била снаге око 50 вати, што значи да је успео пренети најмање 10000 вати. “

Вршећи смеле огледе Тесла је у више махова изазивао кратак спој у читавом крају и упропашћивао центарлу. Изазивао је електрична кретања која су износила скоро 100000 коњских снага. Тесла је употребио снопове електрона који су били ритмички и великом брзином убацивани и избацивани из Земље. Поступак убацивања вршио се брзином од 150000 Херца. Вибрације су изазвале електричне талас&