Године 1884. Тесла напушта Континенталну Едисонову Компанију у Паризу и путује у Њујорк да се сретне с претседником компаније, Томасом Едисоном лично. Није то био срећан сусрет како је то Тесла замишљао. Двадесетосмогодишњи Тесла је очекивао састанак са Едисоном, надајући се да ће га брзо убедити у све предности наизменичне струје. Док је Тесла чекао у ходнику Едисонове канцеларије, дошло је до кратког споја у кући Вандербилта, великог америчког финансијера, и кућа је почела горети. Госпођа Вандербилт је сама угасила пожар, а њен љутити муж је тражио од Едисона да уклони све инсталације из његове куће. Секретар је уз то саопштио Едисону да брод Орегон већ неколико дана чека у луци на потребне електричне поправке и да се сваким сатом губи новац. Едисон није имао слободних инжењера. Тада се сетио високог младића који је стајао са шеширом под руком испред његове канцеларије. Имао је писмо од Чарлса Бачелора, енглеског инжењера који је водио европски огранак његове фирме. У писму је стојало :

“ Познајем два велика човека, један сте Ви а други је овај млади човек кога Вам препоручујем …”

Едисон је питао Теслу шта може да ради. Препаднут пред човеком који је био само осам година старији од његаали са низом открића иза себе Тесла је почео говорити о пословима које је радио у Француској и Немачкој а затим прешао на планове о изградњи мотора који би користио наизменичну струју. Едисон није знао ништа о наизменичној струји, веровао је да су то ђавоља посла и није хтео ништа више ни да зна. Тесла није схватао да оно што говори може преко ноћи сав Едисонов посао учинити бескорисним, а његову индустрију застарелом. На крају, Тесла се захвалио и пошао према вратима. У том тренутку у канцеларију је утрчао дечак који је ,задихан, обавестио Едисона да је дошло до квара на разводној кутији на углу двеју суседних улица. Едисон је заурлао на свог пословођу, а онда се окренуо Тесли :

“ Господине, умете ли да поправите бродску централу? “

Тако је дошло до историјског судара два генија. Тесла је проблем на броду решио за мање од двадесетчетири сата па му је Едисон понудио сталан посао који је Тесла прихватио. Едисон је био врло задовољан Теслиним даљим радом и често му је говорио како је имао многе асистенте који су били у стању да истрају са њим заједно дуго у раду, али да човека као што је Тесла још није имао у својој лабораторији. Радећи код Едисона Тесла је конструисао 24 нова типа машина, које су требале да замене старе типове. Обећао је Едисону да ће подићи ефикасност једносмерних динама за 25% у току следећа два месеца. Скептични Едисон је на то одговорио да ће га ако успе наградити са 50000 долара. Радећи неуморно Тесла је побољшао ефикасност машина и више него што је обећао. Али када је затражио своју награду Едисон му је одговорио :“ Ви се никако не разумете у амерички хумор. “ То је био повод да се Тесла разиђе са Едисоном али је прави разлог, међутим, био сасвим други. Едисонова лабораторија са свим радионицима је била мала за два таква генија. Та два човека нису могла радити дуго један поред другог. Они су ишли супротним правцима и нису се могли никад сложити.

Тада је Тесла приступио групи инвеститора која је желела производњу његове лучне лампе. “Теслино друштво за лучно осветљење “ је већ 1886. године приступило искоришћавању његових патената и инсталисало је Теслину лучну лампу у разним улицима и на јавним местима у Њујорку. Тесла почетком 1887. године ствара “ Теслино електрично друштво “ које му је ставило на располагање лабораторију и радионицу у јужном делу Пете Авеније у близини Едисонове лабораторије. Дуго времена морао је Едисон пролазити поред ње и са нелагодношћу посматрати како се Теслино дело развија у толикој мери, да почиње да угрожава његове интересе. Професор Корнел  са универзитета, Антони, крајем 1887. године врши експерименте са Теслиним индукционим моторима и утврђује да раде савршено и да показују степен дејства као и најбољи мотори једносмерне струје. Када је 1887. Тесла пријавио своје патенте и када су они били признати у органу Патентног бироа, почетком 1888. у круговима електричара , а нарочито у круговима индустријалаца, који су се бавили подизањем електричних централа, настало је огромно изненађење. Претставници индустрије, стручних установа и уредници стручних часописа потражили су Теслу у лабораторији, разговарали са професором Антонијем и тежили су да се Тесли лично што више приближе.

Никола Тесла се 16. маја 1888. нашао пред члановима Америчког удружења електротехничара на универзитету Колумбија. На катедри испред њега биле су забелешке за предавање под називом “Нови систем мотора и трансформатора наизменичне струје .” Поред белешки, на столу је стојала и мала машина која ће за неколико тренутака променити начин на који се производила и користила електрична енергија. Укључен је прекидач, мали мотор се покренуо и почела је нова технолошка ера. Проналазач ваздушних кочница за возове, амбициозни финансијер, Џорџ Вестингхаус, показао је нарочито интересовање за Теслин проналазак . Вестингхаус је почео да изграђује електричне централе наизменичне струје, и баш у време када је са Теслом ступио први пут у везу, налазио се у великој неприлици. Више од сто централа било је пуштено у рад, али су индустријска предузећа и занатске радионице тражиле да им Вестингхаус испоручи електромоторе на наизменичну струју. Вестингхаус није био у стању да одговори тим захтевима. Зато је био пријатно изненађен када је сазнао да је Тесла решио тај проблем. Ступио је у везу са њим и понудио је да му откупи патенте.

Када је са Вестингхаусом закључио уговор Тесла је за патенте добио милион долара. Постао је један од најбогатијих људи на свету. Да би у дело спровео неке нове идеје, Тесла је пола новца одмах потрошио на изградњу нове лабораторије. Када је Вестингхаус почео да примењује Теслин наизменични, полифазни, систем за преношење електричне енергије, долази до огорчене кампање против производње и употребе наизменичне струје од стране Едисона и присталица једносмерне струје. Угрожено Едисоново друштво указало је тада на опасности водова наизменичне струје високог напона и заложило се за забрану исте. Послали су једног свог службеника, Харолда Брауна, у Алабаму, у средиште владе државе Њујорк. Тамо је мистер Браун на јавним местима убијао коње, псе, мачке и зечеве додиром са апаратом наизменичне струје. И најзад је Едисонова компанија на силу спровела један закон, по коме сва погубљења у држави Њујорк треба да се изврше не више ужетом, него наизменичном струјом високог напона. Овим је опасност Вестингхаусовог и Теслиног система предочена свим људима.

У време најжешћих окршаја на Теслину страну је прешао наш земљак, Михаило Пупин. Као професор угледног Колумбија универзитета, на свом предавању у Бостону, Пупин се заложио за практичну примену Теслиних наизменичних струја. У то време изложен жестоком притиску конкуренције и партнера, Вестингхаус је затражио од Тесле да се одрекне њиховог уговора по коме се Тесли плаћа по долар од инсталисане коњске снаге. Да би његове идеје победиле Тесла се одрекао прихода од око 12 милиона долара. Овај великодушан Теслин гест помогао је Вестингхаусу да се извуче из шкрипца и временом нагомила силно богаство. Много касније, када су Вестингхаусови наследници, видевши Теслу у немаштини, понудили новчану помоћ великом проналазачу, он их је гордо одбио.

Кулминација у рату за наизменичну струју било је осветљавање Светског Сајма у Чикагу и Колумбијске изложбе, првог сајма електричне опреме у свету. У време Светског Сајма амерички финансијер Морган преузео је Едисонову компанију и са још тројицом финансијера основао компанију “ Џенерал Електрик “. Понудио је да за милион долара ( од којих би највећи део био потрошен на огромне количине бакарне жице ) осветли сајам. Вестингхаусова цена је била упола мања. Систем наизменичне струје који је он користио био је први “ универзални систем “ којим су се напајали и мотори и осветљење. Човек који је отпочео индустријски рат између присталица једносмерне и наизменичне струје, Томас Едисон, није могао ни претпоставити да ће се борба завршити на његову штету и да ће бити приморан да и сам откупи лиценце Теслиних патената како би спасао своја предузећа Свакако није слутио да ће средином деведесетих година његова предузећа из пословних разлога у што већој мери изграђивати Теслине трофазне генераторе, трансформаторе и индукционемоторе и тако вршити највећу пропаганду за примену и искоришћење Теслиних проналазака.

Изложба у Чикагу је отворена 1. маја 1893. године. Циркус Буфало Била је имао 318 представа пред 12000 људи сваког дана. Америчко друштво “ Бел Телефон “ је обавило први међуградски позив. На изложби је био приказан и Едисонов фонограф и кинетоскоп. Али највећи спектакл се догодио прве вечери сајма. Лично је амерички председник окренуо прекидач и упалио сто хиљада сијалица ! Иза тог посла стојали су Тесла, Вестингхаус и дванаест нових генератора од хиљаду коњских снага постављених на изложби. Управа сајма је слала сваког дана новац за исплату у платненим врећама на адресу Вестингаусове компаније у Питсбургу. Од тог тренутка 80 % свих потрошача електричне енергије у SAD - у почели су користити Теслине проналаске. У једном тренутки Тесла се појавио на бини носећи ципеле са гуменим ђоновима и пустио два милиона волти кроз сопствено тело правећи око себе плавичасту ауру.

Срећна околност за потврду Теслиних патената био је предлог да се на Нијагари подигне хидроцентрала. Тада је избило у први план питање примене једносмерне или наизменичне струје. Међународна комисија предложила је примену Теслиног наизменичног система производње, преноса и коришћења електричне енергије. Заузет својим истраживањима Тесла дуго времена није стигао да посети Нијагару, све до јула 1895. године када је видео своје изуме примењене на делу. Он је без оклевања изјавио да се не може сумњати у успех овог гигантског предузећа и да ће струја моћи да се спроведе до града Буфала, без и најмање грешке у свим значајним појединостима. Када је 1896. хидроцентрала од 15000 коњских снага на слаповима Нијагаре свечано пуштена у рад, по Теслиним патентима почела је да тече струја до Буфала а потом и до Њујорка.

Почетком деведесетих година Тесла се налазио на врхунцу славе. Био је нарочита личност у Њујорку. Амерички биограф и лични пријатељ Теслин , Џон О‘ Нил, о томе је записао :“Висок, леп, црномањаст, добро саздан човек који је волео одећу која му је давала господствен изглед, који је савршено говорио енглески али је носио отисак европске културе коју су тада сви људи обожавали, он је представљао упадљиву личност за све који би га видели.” У хотелима Валдорф - Асторија и Делмонако имао је посебне столове који су увек били резервисани за њега. Столови су били повучени у страну зато што је Тесла, кад је улазио у трпезарију, био привлачна мета за погледе гостију, а он није волео изложбу.

После богате вечере у Валдорф - Асторији Тесла би своје изузетно драге госте водио право у лабораторију где их је попутb мађионичара, запањивао смелим експериментима. Пред очима запањених посетилаца, у потпуном мраку, на све стране би праштале варнице и севале муње, а врхунац одушевљења настајао би када би Тесла држао у руци запаље