|
Током неогена у лајковачкој котлини постојало је језеро, док је
ваљевском котлином текла Колубара.Било је то пре неколико милиона
година.У лајковачкој котлини дно језерско је око 160 метара.
Стварање данашње Колубаре почело је крајем неогена отицањем
језера из лајковачко-обреновачке котлине. Колубара се тада појавила
на дну језерском и у њему усекла око 90 метара. При томе је она
урезала, удубљујући се у неогеним седиментима и терасу од 18
метара.
Према досадашњим резултатима истраживања, име реци је дало келтско
становништво. Претпоставља се да су Келти, тачније Скордисци,
првобитно панонско-илирско име Кол Апис, присвојили тако што су
његов први део оставили неизмењен а други превели својим
Амбра- река. И. Дуриданов мисли да се хидроним Колубара своди на
илирско Кала- бара што би значило тамна река. Постоје још неке
претпоставке о хидрониму Колубара, занимљиве по духу народа који
кроз њих провејава:
Још у доба римске управе искоришћаван је рудник Ребељ и Римљани су
силазили до оближњих брда са којих су посматрали вијугави, као
змија, ток реке Колубаре, а како један стари песнички израз за змију
гласи
colubra ,
вероватно је услед гласовних промена нашег живља дошло до речи
Колубара.
У Ваљеву је, тамо где се данас налази пивара, постојала бара у виду
колута. Народ је ову бару називао колут-бара па је услед
гласовних промена вероватно настао назив Колубара.
Око реке коју су правиле Обница и Јабланица било је много
бара, у којима су живели дивљи голубови међу рогозом и ракитом.
Народ је ову реку, која се изливала и правила баре, назвао
голуб бара и вероватно је језичким променама настао израз
Колубара.
Пошто је око Колубаре било много мочвара и бара, Турци су путем
кулука приступили регулацији тока реке, тако да је од кулук-бара
вероватно језичким променама постала реч Колубара.
Колубара као река уцртана је први пут, колико је познато, у једну
карту путева из I
IV века
али јој име није убележено. У Роселовој карти путева из друге
половине XV
века
уцртана је са именом Colubaria
flumen. Настарији
писани помен хидронима Колубара потиче из 1291. године а
забележен је у једном купопродајном уговору робиње
de Colubara
сачуваном у архиву у Дубровнику. Приликом похода на области испод
Саве угарски краљ Карло Роберт издао је једну повељу 16. септембра
1319. године : prope
Kalabar in Macho
поред Колубаре у Мачви. У повељи угарског краља Жигмунда из 1392.
године и у уговору у Тати из 1426. године помиње се Колубара. У
разним преписима Колубара се спомиње као
Calabar, Collubara, Kalizar
Љиг,
највећа и водом најбогатија притока Колубаре, према лингвистичким
анализама носи прекелтско, вероватно старо индоевропско
име.
Значи
Светла река . У писаним изворима угарског порекла јавља се
у облику
Lygh
1392. године , а 1426. године као Ligh
,
оба пута у имену једне жупе у Мачванској бановини. Име реке Тамнаве
је словенског порекла и означава " Тамну Реку". Колубара дакле
митолошки представља кичмени стуб човека а Љиг и Тамнава његову
десну и леву страну.
Савремени
аутори сматрају да људска раса највероватније потиче из Африке.
Временом, услед демографске експлозије или услед неких климатских
промена, праљуди су напустили Африку и упутили се ка северу. Због
леденог доба Европа је остала дуго ненасељена. Повлачењем леденог
покривача на неким местима су створени услови за живот. Пре тридесет
хиљада година у Европу стижу народи са Кавказа који су остали дуго
времена изоловани. То су били палеолитски ловци разбијени у групе,
који су говорили кавкаским језиком.Око десетог или једанаестог
миленијума пре нове ере са Кавказа и Блиског Истока кренули су
пастири и земљорадници. Области око великих река на Балкану биле су
за њих обећана земља. Они су са собом донели индоевропски језик.
Нaјновија
истраживања доносе мишљење да сви језици у свету потичу од
јединственог претка и јединственог говора који се говорио око сто
хиљада година пре нашег доба. Међутим главне језичке фамилије нису
старије од педесет хиљада година. Најзначајније језичке породице су
индоевропска, уралско-атлајска, јапанско-корејска, тибетска,
семитско-хамитска и тако даље.
Палеогласологија
Балкана припада западној групи индоевропског језика. У погледу
старости, овај језик спада у најстарије језике Европе и Мале Азије,
пре хетитског и античког грчког језика. Историја овог језика
почиње графизмима најстарије културе Ђердапа ( 11000 100000
година пре нове ере ) и ране фазе
културе
Лепенског Вира ( 7000-6000 година пре нове ере ) када Ђердап постаје
најзначајнији центар тадашњег света. Ове графизме из средњег
Подунавља као и Винчанско писмо, наука још није успела да
дешифрује.Они и пронађена сакрална архитектура
са скулптуром, указују на један велики мит, на целовит идејни
систем који је осмишљавао свет и људску егзистенцију
Култура
Лепенског Вира је оригинална и самоникла, а њена велика остварења не
усаглашавају се са општим привредно-друштвеним приликама и духом
епохе у којој је настала, односом са крајње упрошћеним облицима
култура ловачко-сакупљачких заједница средњег каменог доба. Између
7000. и 6000. године пре нове ере, у раздобљу кад су у Ђердапу, на
Лепенском Виру, утемељује нова привредно-друштвена структура и у
скулптури остварују ремек-дела, у осталим областима Европе живи се
по природним заклонима или шаторима, претежно од стихијно прикупљене
хране, а уметничко изражавање се своди само на покоју упрошћену
гравуру на камену, рогу или кости. У насељима културе Лепенског Вира
откривен је велики број станишта са светилиштем и разноврсни
сакрални предмети. Сва та станишта имају неуобичајене основе у виду
зарубљеног кружног исечка, пројектоване тријангулацијом (троугаони
модул), тј. методом коју су тек у наше време увели у архитектуру
Франк Лојд Рајт и Бакминстер Фулер. У основи сваког станишта
постављени су у основи, од прочеља према зачељу, укошени камени
прагови, правоугаоно огњиште, лоптасти камени жртвеник и скулптуре
од џиновских облутака. Осовинским повезивањем скулптуре, жртвеника,
огњишта и прагова остварена је у основи сваког станишта једна
занимљива композиција која живо подсећа на стилизовану људску
фигуру.Мало је вероватно да је ово повезивање коначне геометријске
слике с ефемерним људским бићем случајно. Пре се мора закључити да
архитектура Лепенског Вира успоставља магијску међузависност између
структуре космоса и структуре људског тела, односно да је приказ
настанка и склопа свемира.
Док
су архитектонске форме културе Лепенског Вира иконографска
илустрација мита о стварању света и неорганских елемената, скулптуре
од великих облутака, које су постављене у средиште кућних
светилишта, свакако су приказ и главних садржаја мита о настанку
људи и осталих живих бића. Таква или нека њима слична размишљања
обједињена су, како то показује сакрална архитектура са скулптуром,
у један велики мит, у целовит идејни систем који је осмишљавао свет
и људску егзистенцију.
Око
6000. године пре нове ере, у време кад у култури Лепенског Вира
уметност и религија досижу највиши успон, на економском плану су
остварена два велика подвига: селекционисане су или припитомљене
одређене врсте животиња (јелен, пас, свиња) и култивисане су неке
биљке (просо, пшеница). Те две главне тековине тзв. неолитске
револуције, које ће нешто касније из основе изменити живот људи и
пресудно утицати на развој културе у Подунављу, нису резултат
тренутка и случаја, већ истрајног посматрања природе и одређених
систематизованих знања. У свим насељима културе Лепенског Вира
нађени су предмети на којима су угравиране загонетне представе и
знаци налик координатном систему, скицама предела, словима и
бројкама. Њихов смисао остаће тајна, али не треба сумњати да су то
забелешке о одређеним запажањима које је требало сачувати од
заборава. Једнообразност која одликује светилишта и скулптуре
показује да су сва предачка знања временом обједињена и из
генерације у генерацију стално образлагана у ритуалима и на
уметничким споменицима. Зато су и поседници и чувари тих знања
били
превасходно, шаманп,
свештеници или уметници: они су дошли и до низа важних открића од
којих су најважнија култивација биљака и припитомљавање животиња. Из
тих разлога светилишта културе Лепенског Вира не треба посматрати
само као места где је поникла прва монументална скулптура Европе и
једна од најсложенијих религија, праисторије већ и као места у
којима су антиципирана знања и вештине наредне епохе - млађег
каменог доба, на првом месту земљорадња и сточарство.
Један
миленијум касније, између 4500. и 3500. године пре нове ере,
територија Србије опет је постала културно средиште праисторијског
света. У то време на подручју Београда, на месту данашње Винче,
развило се велико насеље подунавских земљорадника, метропола једне
од најблиставијих култура европске праисторије. Становници те
праисторијске Винче и њихови саплеменици у Банату, Поморављу и на
Косову остварили су током млађег каменог доба сасвим особену културу
која је надалеко зрачила и доминирала целом средњом и југоисточном
Европом.
Као
и остала подручја Балканског полуострва и територија Колубаре
постаје део познатог света тек у раздобљу последње Алпске глацијале.
У тренутку када је човек ступио на ову територију, клима је
била хладна хладна граница спуштала се до 1500 метара надморске
висине, тло су покривале степе и ретке борове шуме,
смреке и брезе, а долине река ветрови су засипали ситним песком и
стварали лес по равницама.
Први становници Тамнаве избегавали су пусте, отворене пределе и за
своја станишта бирали пећине на обронцима нижих брда која затварају
мање речне долине. Касније у неолиту становништво се постепено
спушта према нижим пределима, сходно прелазу на земљорадничко
стачарску привреду, за коју су биле повољне долина Колубаре и њених
притока. У прошлом и овом веку широм Тамнаве изоравана су стара
ватришта, огњишта, пепелишта, судићи и кремени и уочавани су остаци
насеља из тог периода.
Као локалитети на којима су откривени трагови археолошких насеља
спомињу се Јабучје и Стублине у долини Колубаре. Случајни налази
праисторијског доба откривени су и у Лајковцу. Позната су налазишта
Требеж у Јабучју, Бостаниште у Рубрибрези и налазиште на подручју
фабрике креча у Словцу и Непричави. Ту, у Илића крају, забележена је
културна група средњег неолита. Ово насеље је сврстано у културне
групе Винча и Винча Плочник. Међу археолошким налазима преовлађују
кости домаћих животиња говечета, овце, козе, свиње а од
материјалних остатака су бријни налази керамичких судова или њихових
делова.
При експлоатацији руде креча моћне машине су уништиле значајно
случајно налазиште петнаестак циглом зиданих куполастих пећи за
печење керамике. Богаство шумом, водом, кварцом , кременом и
кречом условило је још у средњем неолиту изградњу и деловање
керамичарске колоније на том месту.
Насеље
у Непричави
показује да је за остварење одређене
културе потребно да природна средина има одлике које задовољавају и
више, надбиолошке потребе човека, које подстичу развој свих његових
стваралачких могућности. Словац-
Непричава је
управо једно од географских подручја која задовољава обе
наведене категорије људских потреба. Овде
сеналазе
два природна, практично неисцрпна извора хране: шума са плодоносним
дрвећем, пуна дивљачи, и река богата рибом. С друге стране,
Колубаром
се могло
продрети
до
других
неолитских средишта и
учинити
лако приступачним најразноврсније стене и минерале али
и културне и митолошке информација.
Особеност
керамичарске тајне Непричавске колоније огледала се у коришћењу
кречног камена у саставу глине. Имали су стари мајстори и
одређена
геометријска знања која су користили у изражајној орнаметици.Глинене
фигурине и ритуалне вазе откривене у поменутом насељу, не указују
само на изузетну маштовитост и уметничку надареност њихових твораца
већ и на развијено митотворство и нагло разграњавање
магијско-религијске праксе.
Унутар
наше области била је тада знатна насељеност и тада се почело
стварати и функционисати јединствено подручје са становништвом
заједничких особености и међусобних веза.
Прегруписавање и сажимање културних група средњег Балкана
почиње
још
на прелазу из млађег каменог доба у метално, у енеолиту, који се
временски везује за период од четири хиљаде година пре наше ере, а
завршава око две хиљадите године пре нове ере када почиње бронзано
доба.
У
току ових прегруписавања формирају се и први Индоевропљани којима
данас припадају Словени, Грци, Романи, Германи и други, као и низ
старих народа Илири, Трачани, Дачани, Келти и други.
Најпознатији бог Олимпа, Зевс, по свему судећи потиче из крајева "
северно " од Хеладе. Народи са севера Балкана, Бореји и Хипербореји
, били су веома присутни не само у митологији античког света, него и
у теогенији, историјско - друштвеним збивањима и комуникацијама.
Херодот их лоцира северно од планине Бореј ( касније Хемос и Балкан
) и југозападно од Скита и Исидонаца, што значи у Подунављу.
Јављају се као наследници раније Винчанске и културе Лепенског Вира,
твораца писмености. Вероватно су Бореји у неким периодима
настањивали и плодну долину Колубаре. Могуће је и да назив реке
потиче од Коло ( ранији назив Сунца ) Бореја ( назив тадашњих
становника области ).
Најпознатије митолошке личности воде порекло из земље Хиперборејаца
и Борејаца : Титани, титанка Лето, Аполон и Артемида, Пан
Титанка
Лето ( Litho
- заборав ) рођена је у земљи Хиперборејаца. Она је са
Зевсом зачела божанске близанце Аполона и Артемиду. Аполону је отац
Зевс поклонио златну лиру и кола са лабудовом запрегом. Његови
атрибути су стрела, лук ,лира,
троножац, омфалос и лав а функција да брани и штити од зла
људе , градове, њиве, сетву, пастире а посебно све од болести. У
митологији Аполонова сестра Артемида је са Аполоном често боравила
код Хиперборејаца. Артемида је у митовима строга богиња наклоњена
Амазонкама, које су биле њене пратиље. Њено име Артемис је
паеобалканско. Основ имена је artios
- близанац, постојан, чедан и mis-
Мишанка.
У Египатским споменицима као народи са севера не наводе се
Хипербореји већ Дануни. Етимолошки
реч Данун се повезује са Дунавом. У антици
горњи део највеће реке на Балкану и Европи звао се латински
Danubius, док се доњи део звао Istar. У
току даље историје губи се етноним Хипербореји. Јављају се ,
међутим, синоними Миси и Мезија за популацију нашег дела
Балкана. Мишани
су живели у Подунављу али и између Дрине и Мораве.
Етимолошки Миси, Моеси или Мези, имају основ од mis, mios
миш, или mio затворити, односно mis,
латински
musculus мишић. У праисторији се миш поштовао као бог исцељења.
Хомер о Мишанима каже :
Мишане вођаше Хромис и Еном, у птице гатач ...
Хромис је мезијски пророк, а његово име потише од речи hrao,
hro
- пророштво давати и mis
миш
то јест Мезеј. Име Еном потиче од речи en
једнако и nomos закон то јест праведан.
Међу тројанске савезнике Херодот набраја Криволуке Пеонце, Карце,
дивне Пелазге, Кауконце, Ликијце и љутице Мишане... Он
такође о Мишанима говори као о борцима изблиза . Страбон сматра
да су то били европски Мизи познати за време римских освајања као
Мези. У Хомерово доба под именом Мисиа ( Мизија ) постојала је и
покрајина у северозападној Малој Азији, која се простирала од Есепа
до Олимпа, а после се делила на Велику и Малу Мизију.
Зна се да се у доцнија времена Трачанско племе Трибала простирало
источно од Колубаре али је заузимало и целу десну обалу Колубаре,
односно простор реке од њеног ушћа до притоке Љига. Херодот лоцира
тако звану Трибалску равницу у Мезију, где се река Бронг ( Морава )
улива у Истар ( Дунав ). Трибали су се бавили ловом, риболовом и
виноградарством и били чувене пијанице. Они су 242. године пре нове
ере победили одринског краља Силтака, који је у боју и
погинуо. Трибалски краљ Сирм ( вихор ) 339. године пре нове ере
ратовао је са Александром Македонским на Дунаву, у време његове
Балканске операције. Тада су Трибали били поражени и изгубили око
3000 људи.
Област Колубаре насељавали су дуго времена Илири. Аутаријати су били
једно време највећи и најмоћнији Илирски народ. У VI
веку пре наше ере Аутаријати су заузели Подриње и Полимње, од
Повлена и Маљена до Пештера. Крајем петог века пре нове ере дошли су
у област шире Србије. Када је 339. године пре нове ере Александар
Македонски пре похода на Персију, да би утврдио границе царства,
покорио Трибале, тада најмоћнији народ средњег Балкана, Аутаријати
се јављају као освајачи и на територији Трибала. Покоривши Трибале
завладали су и другим Трачанима и Илирима.
Племе Панона је заузимало не само области између Дунава и Саве већ и
област са десне стране Саве данашњу Мачву и Посавину. Граница
између Панона и Илира ишла је Цером и реком Тамнавом до Колубаре.
Паноне су покорили после свог неуспелог похода на Делфе 279.године
пре нове ере, Гали Скордисци. Страбон за те Гале, који су
вероватно заузели и област Колубаре, каже Галати, звани Скордисци,
који живе измешани са Илирима и Трачанима. Скордиске су покорили
Римљани.
Ево шта каже Апијан о генеалогији тих старих народа који су се тако
чудно мешали у прошлости у омфалошким пределима Колубаре:
Илири су добили име по Илиру, сину Киклопа Полифема и Галатеје
Синови Илира били су Енхелеј, Аутаријеј, Дардан, Мед, Таулант и
Переб, а кћери Парта, Даорта, Дасаро и друге, а од њих почињу
Таулонци, Переби, Енхелеји, Аутаријати, Дардани, Партини, Дасарети и
Даорсији. Аутаријеј је имао сина Панонија или Пајона, а Пајон синове
Сордиска и Трибала.
Област
Колубаре као и територија
Србије, налазила се седам векова у склопу Римске империје. За то
време настали су велики градови (Сирмијум, Сингидунум, Виминацијум,
Наис, Улпијана), отворени су многи рудници и каменоломи, изграђени
су добри путеви и џиновски мостови.
|
border="0">